|
Profesionalna produkcija
Život kao inspiracija.
Mit kao nasleđe.
Realnost kao neminovnost.
Režija i dramaturgija: Tatjana Pajović i Jelena Vuksanović
Glumci: Tatjana Stefanović, Branka Bajić, Nataša Nikolić, Petar Jovanović
Projekat podržan od strane Sekretarijata za kulturu Skupštine grada Beograda, A.D. Lasta, Mesne zajednice „Dedinje“ Gradska opština „Savski venac“, U.K. „Vuk Karadžić“ Opština Zvezdara.
|
"AUDUCIJA ZA RAJ - pakao to su drugi " (2007/2008)
|
 |
Učestvuju: Branka Bajić, Tatjana Stefanović, Dragan Simeunović, Nataša Nikolić
Režija i dramaturgija: Tatjana Pajović i Jelena Vuksanović
Realizaciju predstave omogućili: Sekretarijat za Kulturu Grada Beograda,
Opština Savski venac/MZ Dedinje, a.d. LASTA, DAH Teatar Centar za pozorišna istraživanja
Venac od četiri priče o našem večitom nezadovoljstvu i muci,
o žudnji za Neostvarivim i Lepim, i za svetom Čuda.
«... Gospođe i gospodo, samo, molim vas, nemojte se sažaliti niti moliti za moju dušu,
jer ova smrt nije ništa više nego obična poseta...»
G.G. Markes
|
"BILA JEDNOM...JEDNA BUDUĆNOST" (2006/2007)
|
 |
Učestvuju: Tatjana Stefanović, Sonja Stojić, Dragan Simeunović, Nataša Nikolić, Branka Bajić
Režija i dramaturgija: Tatjana Pajović i Jelena Vuksanović
Scena i kostim: POD teatar
Posebnu zahvalnost i nadahnuće dugujemo Teatru "Specchi e Memorie" iz Milana.
Realizaciju predstave pomogli: Sekretarijat za kulturu grada Beograda, Ministarstvo Kulture Republike Srbije,
AD Lasta, MZ Dedinje, DAH teatar Centar za pozorišna istraživanja
Predstava nastaje kao nastavak projekta “Zemlja Duše”, ili kao produkt zajedničkog procesa ispitivanja šta je to čovek, šta je bez svih maski nagomilavanih vekovima istorije, civilizacije, vekovima koji su se ogledali u davanju stalno novih svetonazora za bolju budućnost. I, došli smo do pitanja važnosti upravo te budućnosti usled koje se gubi i sam čovek, i ono prošlo i ovo sada, i sam život nestaje.
Može li čovek delati bez misli, ne poguran od strane budućeg?
Izgleda da ne, čak smo i dobri iz straha od strašnog suda i večne patnje!
I, tako, očekivanje budućnosti postaje naš način življenja; budućnost se, pri tom, smanjuje, a očaj povećava. |
Kada vidimo da stvarnost ne odgovara toj našoj zamisli, jednostavno, pokušavamo da bežimo od te stvarnosti:
Možda menjamo posao, prijatelje, stanove, frizuru I imidž…ili još lakše, menjamo viziju.
Može li se nešto uraditi?
 |
Na vrh strane 
«BUTTERFLIES»
(2005./2006)
|
|
 |
Igraju: Tatjana Pajović, Dragan Simeunović, Nataša Nikolić, Jelena Vuksanović, Branka Bajić, Tatjana Stefanović, Sonja Stojić, Marko Paunović
Predstavu pomogli: Italijanski Institut za Kulturu, Sekretarijat Grada Beograda, Republičko Ministarstvo za Kulturu
Realizovano u saradnji sa Teatrom Specchi e Memorie iz Milana
Predstava «Butterflies» nastala je kao produkt saradnje sa teatrom iz Milana «Specchi e memorie», u istraživačko-laboratorijskim uslovima rada u centru «Santa Libera» u Italiji.
Kako načiniti teatar prostorom gde bi i glumci i posetioci bili u neprestanom suočavanju samih sa sobom, a potom i sa nečim što je mnogo šire i moćnije od subjektivne vizure i zatvorenosti u mali, uobičajeni svet?
Da li događaj u teatru može biti jedan ukradeni momenat od uspavanosti i mrtvila?
Butterflies: Ljudi stoje na obali. Njihovi dragi su otišli. Da li će se vratiti? Luka postaje za njih mesto utehe, nade, mogućnosti za nove odnose. Prostor bez vremena. Prostor iz koga oni više ne mogu izaći. |
|
|
Na vrh strane
“U M R E T I J E L A K O – MOURIRE C'EST FACILE”
(2004.)
Režija: Massimo Giannetti – Teatar SPECCHI E MEMORIE iz Milana
Dramaturgija: Teatar SPECCHI E MEMORIE iz Milana
Učestvuju: Branka Bajić/Tatjana Stefanović,Dragan Simeunović, Tatjana Pajović
Teatarski rad koji govori o postojećoj razlici između života koji sanjamo, a koji nasleđujemo od našeg okruženja i porekla, i - stvarnog života.
Veoma je lako izgubiti se u nastojanjima da živimo život sačinjen od ciljeva, stvari i događaja koje želimo da dostignemo, ili, bar mislimo da želimo.
Da li je problem u prekomernoj veličini naših snova ili prekomernoj slučajnosti i okrutnosti života?
Ili je, zapravo, problem u nepostojanju čovekove slobode da bira,
kako svoje snove tako i svoj život i događaje koje živi?
U ovom putovanju kroz poetične i dramatične imidže i situacije iz života običnog čoveka, u susretu naših snova i stvarnosti, izgleda kao da nam sudbina nije naklonjena i da radi toga, uz sav naš napor, ne uspevamo da živimo život koji bi hteli. |
|
Ali,da li je bolje ne sanjati, već gledati i videti život kakav jeste, da ne bi još za života umrli?
Predstava je realizovana od strane teatra S&M, potom “preneta” na grupu teatra POD.
Rad je zahtevao odustajanje od ličnih ispoljavanja i ukusa, od privlačnosti artističkog i od estetskog uživanja; i - prekoračenje u potrazi za esencijalnim. “U kojem je manje važno dobro tehnički obraditi neku stvar koja se zove umetnost, koliko odgovoriti na njen prvi zadatak a to je: da se otkrije, oseti i razotkrije istina.”
Realizaciju pomogli: Gradski Sekretarijat za Kulturu, Italijanski Institut za Kulturu, MZ Dedinje.
|
Na vrh strane
“BAŠTA POSLASTICA”
(2004.)
Dramaturgija: Teatar «Specchi e Memorie» iz Milana
Kooreditelj: Tatjana Pajović
Učestvuju: Jelena Vuksanović, Nataša Nikolić, Branka Bajić, Tatjana Stefanović, Miloš Manić, Dragan Simeunović, Sonja Stojić
Predstava graničnih situacija.
Koncept ludila.
Šta nas vodi u ludilo, i ko odlučuje gde je granica ludila?
Proces obuhvata rad na lomljenju vlastitih limita, sigurnih šema, “lepog ponašanja,” koje nismo mi odlučili već su nam nametnuli drugi.
Rad je sačinjen od akcija i situacija, u kojima su telo i glas aktera, istinski uključeni u nešto što ide “van” njihove, pojedinačne “normalnosti”.
Predstava pokušava da nas usmeri da vidimo vlastite probleme i negativna iskustva, kao deo jednog sveta koji nije napravljen tako da bi nama pomogao. Zbog čega se možemo sebi podsmehnuti, jer vidimo opštu situaciju čoveka i njegove zablude.
|
|
Ludilo u predstavi je metafora za razočarane, za one koji pronalaze u svojoj realnosti, smisao Istine.
|
Na vrh strane
“G U Š E N J E”
( 2002. )
Reditelj: Massimo Giannetti – Teatar SPECCHI E MEMORIE iz Milana
Igraju: Svetlana Simić, Kristina Milošević, Ognjen Pejović, Tatjana Pajović
Realizaciju pomogli: Ministarstvo Kulture Republike Srbije, Gradski Sekreatrijat za Kulturu, Italijanski Institut za Kulturu,REX Kulturni Centar B92, MZ Dedinje.
Predstava čini deo internacionalnog projekta “CHANGE” koji je proizašao iz zajedničke potrebe dvaju pozorišta za dubljim istraživanjem odnosa između Komunikacije i Teatra, Života i Kreativnosti, moguće Promene I toga šta ona zaista podrazumeva I sadrži.
U središte rada stavili smo konflikt između našeg verovanja da smo slobodni i Stvarne Slobode.
Naša verovanja, ubeđenja, stavovi, nade…nisu li oni zatvor stvarne slobode? Da li moramo da “uništimo”, da bi bili sposobni da nešto zaista “stvorimo”?
Ovo je priča o troje prijatelja koji žive zajedno. Prijateljsrvo, ljubav, razumevanje se podrazumevaju. |
|
Niko više i ne proverava da li postoje. Povezuje ih umetnost, potreba da se stvara, otkriva, menja, biva “drugačijim” … Ta želja i mogućnost moraju biti plaćeni nečim. I , nekome, ili nečemu. Da li su zaista spremni da ugledaju?
Tišina svesti … počela je… da se spušta…
Teorijske osnove rada: P.P Pasolini, Existencijalistička filosofija, Sokrat, Aristotel, orijentalna misao.
|
Na vrh strane
“ P R I P O V E S T I ”
(2002.)
Performance & work in progress
Supevisor: Teatar SPECCHI E MEMORIE iz Milana
Učestvuju: Tatjana Pajović, Svetlana Simić, Kristina Milošević,Ognjen Pejović
Saradnici: Katarina Ćirilović, Jelena Bešir
Realizaciju pomogli: Fondacija Kultur Kontakt, REX, Kulturni Centar B92.
Komunikacija je moguća?
Umetnost je Komunikacija?
Ili samo izražavanje sebe?
Da li je Umetnost počela da nestaje?
Šta je PROMENA?
PROMENA je moguća?
Zašto se bojimo PROMENE?...
Četvoro ljudi prolazi kroz različite odnose: učitelj-učenik, prijatelj, ljubavnik, reditelj-glumac... kroz bitne i besmislene momente... suočavajući se sa potrebama, odlukama, pitanjima, limitima... Shvatajući da je moguća PROMENA nešto veoma različito od onoga što su mislili:
...“PROMENA... mora doći iznutra… i od malih stvari. Dnevnih stvari. Oniih, koje nam potom mogu pomoći da menjamo možda I velike stvarii. Godinama... “...
”Jedan Umetnik mora imati tu potrebu, tu otvorenost za sva ova pitanja…. Pokušavajući da pronađe odgovore, koje stalno iznova gubi, I da ih traži ponovo I ponovo.... |
|
Ovo je jedina istinska nužnost, jedina potreba koja nas goni da tražmo, mislimo, pitamo, proučavamo, posmatramo i tražimo Odgovore...
Razumevajući, svaki dan, sve jasnije, da mi nismo “SVE”, već samo jedan deo, čak ne ni toliko važan… Samo JEDAN DEO, JEDNOG JEDINOG BESKRAJNOG, BESMISLENOG, DANA…”
|
Na vrh strane
“AETHERA ESMERALDA”
(2000.)
Teatarska realizacija istraživačkog procesa“Teatar – prostor pitanja u akciji“
Reditelj: Massimo Giannetti – SPECCHI E MEMORIE Teatar iz Milana
Igra: Tatjana Pajović
Muzika I svetlo: Svetlana Simić i Kristina Milošević
Realizaciju pomogli: Fond za Otvoreno Društvo Jugoslavije, Italijanski Institut za Kulturu. Centar za Kulturu Stari Grad, REX Kulturni Centar B92
Jedna žena.
Jedna stolica.
Jedno svetlo.
Ona se suočava sa svojim pitanjem – pitanjem smrti…
Pokušavajći da pobegne, pokušavajući da se konfrontira, prizivajući svoje uspomene, tu, ispred nas.
Ali, na kraju sve se zaustavlja – ostaje jedino Pitanje koje lebdi u vazduhu I konačno se okreće ka nama,
Pitanje, koje ostaje publici:
“Šta je to – Smrt ?”
Predstava istražuje nov I različit odnos glumca I teatra: teatar kao prostor Pitanja – Mišljenja u akciji; teatar kao momenat opservacije sebe, Sveta I njihovog smisla… I odsustva tog smisla…čovek ispred svojih pitanja…Ili, odsustva tih pitanja…ispred odsustva svoje potrebe za odgovorima…
Teatar kao vreme koje ne nalazimo u životu da bi mislili o životu, direktno, bez metafora, prikazivanja, iluzija.
Bezkompromisno…
AETHERA ESMERALDA je latinski naziv za leptira koji živi samo jedan dan. Predstava je posvećena jednoj od najvažnijih karakteristika našeg ljudskog bivanja, neporecivoj ograničenosti njegovog trajanja;
|
|
Da li je moguće da ovo određenje “na vreme” bude promišljeno?da li je moguće da nas ono prisili na drugačiji odnos ka Životu?
Da nas možda prisili da, bar I za trenutak, počnemo
stvarno da “ postojimo”?
Teorijske osnove rada: Sokrat, Schopenhauer, Heidegger, Beckett, Spinoza, orijentalna tradicija
 |
Na vrh strane
|
|
